Zivot je nekada veliko sranje!

  Ne kapiram nekada ovaj zivot ok,ima uspona i dadova ali dajte ljudi dali je moguce da ko god
moze ako je tesko raduje se i pokusava da oteza jos vise.Zar ljudi vise ne umeju da razgovaraju 
iskreno,da jednostavno kazu zapravo ono sto misle?.Cak i tu imaju izbora lep ili manje lep nacin.Uvek kazem sta mislim,znam to niko ne voli,ali nije zla namera mislim da je sece zlo kada mi neko koze ono sto mi ne misli.Dobro zasto seljudi foliraju?.Jer misle da su tako pametniji?.Ja mislim da bas i nisu jer vidi se iz aviona kada je neko dvolican,bar ja vidim i osetim i neko ne moze da sakrije to,jednostavo im lice ne ide uz reci koje izlaze iz njihovih usta,sto je najgore ti to vidis i jednostavno ne verujes,zanimis dokle to ide,a silom prilika si primoren da ostanes mirana i stalozena osoba.A u glavi dok ti je blazeni osmeh na licu vec se gasis ne slusas i zamisljas scenario kako mu/joj pljujes u facu i izgovaras u sebi sve moguce psovke kojih se setis u tom momentu...I govoris sebi ,e neces vise,naravno do sledeceg momenta,hahaha..E jesam otkrila sad ameriku,svi smo u tome ponekad,neko vise neko manje..

POCETAK

    Nekada toliko jako,zelite nesto a ne znate ni sami kako bi to izveli,uradili,pretvorili ideju i realizovali u stvarnost.
Jer zapravo dok je u mislima samo je zamisao,koju treba da sprovedete u nekakvo delo.
Ja sam od uvek bila puna ideja,jos kao mala imala sam velike nade i snove za svaki deo mog uzrasta,a secam se svega od svoje trece godine(verovali ili ne).
Sada imam jos vise stvari u glavi za realizaciju nego ikada,u 34.god.ipak je ostalo mnogo toga da se izgradi,u meni,oko mene i pored mene.
Pocela bi od toga:svi smo lenji,znam to sigurno ali?Dali nam uvek treba:bes,ljutnja,tuga ili ljubav da bi poceli ili zavrsili to nesto?.
Zasto,i kada pocnem nesto puna vedrine i srece,u jednom momentu potrebann je jedan:pogled, rec,samo jedan tren da me izbaci iz koloseka i da od svega odustanem.
Mozda ne umem da volim sebe kao druge sto volim,na neku svoj suvise,bojim se iskren nacin,nekada i bolan rekla bih.Znam da je naj lakse odustati ali nekako uvek se borim da izguram neku dobru zamisao i cilj,jer smatram da vredi.
Naravno uvek ispadne da je vredelo na kraju posle napornog rada na tome sta god da je.I jos uvek ne razumem zasto je toliko muke potrebno za sve?.I sad odustajem na kratko ali,vrati cu se...
 I vratila sam se...Besna!Besna na sebe jer nemam normalan zivot,mozda je i normalan ali ja u njemu tesko funkcionisem.Sta je samnom?.
 Imam napade panike,mrzim to,kada dodje traje kao vecnost!E da je samo to nego,taj bes zbog tog stanja me izludjuje.Nisam znala da nedostatak samopouzdanja veliko sranje.Imam poremecaj licnosti,preosetljiva na situacije,znaci stalno je neka situacija neverovatno i uvek kada ne treba da bude.Neke osnovne stvari jednostavno ne mogu da kontrolisem,mada moj karakter je takav da me sve dotakne i sto puta kazem nece vise bice drugacije ali ne,nije nikada kako kazes i mislis vec valjda kako mora kako priroda nalaze.U sustini sam shvatila da je zivot jedno veliko sranje.I svi to znamo jer da?!.